Don’t hate the media - become the media

FOWA, London, 3-5 oct 2007

Višenedeljno čekanje na vizu, tročasovni let od Beograd i još duža vožnja podzemnom železnicom od Heatrow do Docklands na totalno drugom kraju Londona me je konačno dovela na FOWA. Za ovoliko novca i truda, bolje bi bilo da se isplati.

Atmosfera je totalno opuštena, svi su obučeni casual, možeš da na’vataš bilo koga da popričaš (naravno u razumnoj meri, da ne smaraš), čak sam pričao sa Ryanom Carsonom, slikao ga, pričali smo čak i o Srbiji, reče da je vrlo zadovoljan što je stavio show u Evropu tako da mogu da dođu i oni kojima je Amerika bila predaleko. Jedini problem ovde je što je sve preskupo. Najjeftinija koka-kola je 1,3 funte, najjeftiniji sendvič 3,5 dok su oni malo bolji od 5 do 7 funti, šolja kafe je 2 funte.

Problem je nastao i oko internet konekcije, navodno su obezbedili jako dobar link, međutim izgleda da isti nije mogao da se izbori sa nekoliko stotina ljudi koji se konektuju istovremeno. Tako da su mnogi bili frustrirani, neki čak i besni pa su toliko galamili da sam se u jednom trenutku osećao kao u Srbiji. Treba razumeti i te ljude pošto im je sav business online, ne mogu tek tako da „nestanu“ na nekoliko dana i da ne overe šta se dešava online. Šta više, nekima je ceo život online.

Internet konekcija u hotelu je posebna priča. Traže 5 funti za 1 sat, 9 funti za 24h, odnosno 102 funte za mesec dana. Richard, kanadjanin, je bio šokiran cenom i kaže da nema šanse da plati toliko pošto on za 35 kanadskih dolara mesečno tamo dobije T1 konekciju. Well, Richard, welcome to the UK :) Kada bi bar ta veza bila bolja, pa da možeš nešto i da uradiš, jačina veze ne prelazi 20% pa smo pomislili da je možda jača ako platiš ali to mu dođe kao kupovina mačke u džaku.

Na FOWA expo su interesantni štandovi, od Adobe Air, preko Microsofta (xbox 360 je bio poseban štand), do MySQL, Sun… i mnogih drugih. U zamenu za vizitku ili popunjen formular dobijaju se knjige i CD-ovi, majice i razne druge „vašarske“ stvari. O’Reilly je dao „sajamski popust“ od 35% na sve knjige, tako da neko ko mrzi čitanje PDF fajlova na ekranu i ima jedno 150 funti budžeta za knjige, može da dođe u situaciju da prekorači cargo limit za avion.

Dan prvi

Od današnjih priča najinteresantnije su mi bile dve, jedna kao developeru a druga kao developeru i korisniku. Host je bio Simon Willison, django-vcima jako poznat ko-autor django framework-a

John Resig, lik koji je napravio jQuery je pričao o interesantnim stvarim na izuzetno neinteresantan način, toliko da su svi počeli da zevaju a moram priznati da sam i ja počeo da „kljucam“. Pored toga što izgleda kao prototip geek-a iz holywoodskih filmova, čovek, uz svo poštovanje njegovog dela, jednostavno nema ni osnovne sposobnosti komunikacije, toliko je koristio „um“, „hm“, „well“... da je moguće da će neko od ovih amera da ga tuži za „verbal abuse“. A sve što je na kraju rekao se svodi na ono što je napisano na slajdovima, tako da sam siguran da bi mnogo bolje prošli da smo samo odgledali slajdove bez njegove „zvučne podloge“. A šta je bila tema? Nije pričao o jQuery već je pričao o razvoju i planovima za Mozilla Firefox (ne znam informaciju, ali očigledno ga je Mozilla angažovala da vodi taj razvojni tim). Dakle, šta se sprema?

• XMLHttpRequest++ , a ono ++ označava poboljšanje postojećeg, između ostalog i mogućnost slanja cross-domain zahteva direktno, a ne kao do sada koristeći posrednika, recimo neki PHP script.
• Cookies++, mogućnost (de-)serializovanja kompletnih js objekata u nešto što će da liči na cookies ali će moći da čuva daleko više informacija „...hundreds of KB“
• SVG + javascript. Moći će da se totalno manipuliše SVG preko JS, a glavna novost je da će moći da se koristi openGL i tako generišu 3D objekti, recimo pokazao je primer učitanih web strana koje su zalepljene na stranice kocke koja je u 3D pri čemu svako funkcioniše kao klasična strana, može da se selektuje tekst, klikne na link… To je još uvek sve u razvojnoj fazi, tako da je teško naći čak i primere na netu
• Javascript koji će moći da izvrašava i pravi C kod? To je nešto što je sve iznenadilo, čak je i prvo pitanje posle predavanja bilo kao „da li ste sigurni da to želite?“ Meni se čini da su oni to bacili kao ideju, nisu ni sami sigurni kako bi to trebalo da funkcioniše.
• Adobe im je kao donaciju dao svoj Tamarin
• Full HTML 5.0 specification implementation uz bolju podršku za canvas i sve ostale novotarije
• Takozvane offline aplikacije, gde ćeš moći recimo da prevučeš gmail na desktop i koristiš kao klasičnu windows aplikaciju koju će da tera firefox engine kao da si u browseru.
• Mnogo drugih „sitnica“ za koje na žalost kaže da ne zna da li će biti implementirane i u ostalim browserima

Jedna od boljih priča je ono što je imao da kaže Steve Souders (Yahoo Chief Performance), koja je usput i promocija njegove knjige o optimizaciji web sajtova, ključna reč je : optimizujte frontend jer uz malo znanja i truda može da se dobije mnogo na performansama. Priča je tekla od http request, preko css, js,... od toga kako ih pravilno pozivati pa do same optimizacije mesta na strani gde se ubacuje. Koristeći Firebug pokazao je razlike koje prave neke stvari za koje mnogi misle da su irelevantne.

Robin Christopherson je još jedan od onih koji se sigurrno neće „’leba najesti“ kao govornik, a njegova priča je bila o usability, odnosno pravljenju sajtova za people with disabilities. Kao izuzetno pozitivan primer je naveo google, koji ima stotine skrivenih opcija za koje mi i ne znamo a koje se pojavljuju kada google detektuje software za disabled. To važi za sve google aplikacije. Kao najgori mogući primer je naveo amazon.com i stvaro je zvučalo užasno kada je demonstrirao zvuke koji su čuju kada recimo slepa osoba dođe na taj sajt. Koliko je meni poznato, takvo ponašanje je čak i rizično pošto sevaju tužbe protiv sajtova koji su totalno negostoljubivi „disabled“ osobama, začudilo bi me ako se uskoro ne pojavi tužba protiv amazon.com i sličnih.

Matt Mullenweg, suvlasnik WordPress.com je pričao o… wordPress. Ne toliko o proizvodu već o samom konceptu i svemu oko toga. Možda bi zvučao za nijansu bolje da nije na silu ubacivao totalno usiljene šale koje je očigledno smislio daleko ranije, ali generalni utisak je pozitivan. Pričao je o arhitekturi iza WordPress.com, uglavnom hardware, business modelu i nekim idejama, planovima razvoja. I ova priča je bila više entrepreneur nego developer.

Dion Almaer, co-founder Ajaxian.com je predstavio neki framework koji je tek u početnoj fazi, što se lako da zaključiti po tome što je posle nekoliko predstavljenih features napomenuo da će tek da odluče kako će to stvarno da funkcioniše. Sama ideja je prilično ekstravagantna, a radi se o tome da se sve drži offline, uključujući i baze podataka, tako da će centralna baza na web sajtu da se koristi uglavnom za sinhronizaciju, tačno ono gde je najviše ostao nedorečen pa nikome nije baš jasno kako će se odvijati ta sinhronizacija.

Daniel Burka, creative director Digg.com i cofounder Pownce, izabrao je po meni najdosadniju priču koju je mogao da odabere. Pričao je o tome kako se prati feedback korisnika i (ne) reaguje. Ok, rekao je par stvari koje su verovatno interesantne manje iskusnim managerima, napravio je paralelu između starih sajtova sa established community (digg.com sa 2 miliona korisnika) i novih sa „malim“ brojem usera od 100 000 (Pownce), kako se ponaša community na jednom a kako na drugom, šta se kome oprašta a šta zamera, najveći akcenat je stavio na novi feature u vezi komentara na digg.com. Generalna poruka je da na mladim sajtovima imate lufta za eksperimente, čak i za greške jer korisnici to razumeju kao proces rasta, dok na velikim i starijim sajtovima morate da razmislite dobro pre nego što naterate korisnika da promeni stečene navike i ponovo uči da koristi opcije koje sada funkcionišu drugačije. Zašto „po meni najdosadniju“? Pa osim što to i nije developerska tema ili je u najboljem slučaju na samoj granici, sa sajta sa 2 miliona korisnika koji je toliko poznat, mogao je da nađe daleko interesantnija iskustva da podeli sa nama koji maštamo čak i o tih 100 000 korisnika.

Dan drugi

Preskočili smo uvodni chit-chat i krenuli od prve potencijalno interesantne priče, Leah Culver (Pownce, cofounder and lead developer): Web apps dos and don’ts – Practical Lessions we learned.

Priča je prilično tehnička, sajt je razvijen korišćenjem Django, a za desktop aplikacijku su koristili Adobe AIR. Cela priča zvuči kao samohvalisanje kako je mali tim, sa puno snage i truda uz kratak rok od 4 meseca i samofinansiranje uspeo da podigne sajt. Koristili su totalno open source rešenja. Bottomline je priča o maloj devojčici koja je krenula da studira jedno pa je onda shvatila da je prirodan talent za programiranje, odlučila da postane web developer. Tako je uz gomilu open source rešenja napravila kompilaciju pretočenu u sajt Pownce. Ja sam razočaran. Hajde da čujem napokon nešto što ne zvuči „ja, pa ja…“, ovo mi sve više zvuči kao „hollywood stories“, odnosno „kako je sniman film …“. Ova devojčica verovatno ima manje znanja od prosečnog developera u srbiji, a sigurno mnogo manje iskustva, samo je imala neviđeno puno sreće da se nađe sa pravim ljudima u pravo vreme. Jedino što je povezuje sa geekovima je način na koji se oblači.

Zatim je na scenu izašao Dave Morin, senior platform manager from Facebook, ubedljivo najbolji govornik do sada, toliko dobar da bi lako mogao da prođe kao odličan političar, ali kao i svaki političar, puno je izgovorio ali ništa nije rekao. Pričao je o facebook, malo statistike, šta sve imaju, koliko korisnika, koliko su porasli, koje sve features imaju, kako su #2 po broju pageviews odmah iza google, kako su sjajni, fenomenalni, jedni i jedini, ali osim toga ništa što bi me stvarno zainteresovalo. Ok, kao što sam pretpostavio napravili su svoju verziju JavaScripta (FBJS), svoju verziju XML (FBML) i svoje verzije manje više svega što koriste, pa mi je bilo interesantno stoga što postaje očigledno da kada sajt naraste jednostavno preraste postojeće tehnologije pa se autori dovijaju tako što izmišljaju svoje verzije. Kada je upitan da li će možda da „puste na ulicu“ te svoje verzije, očekivano je rekao „ne“. Šta više, na sva pitanja je odgovorio „o tome ne mogu da vam pričam“, čak i na „bezazleno“ pitanje „kakvi su facebook planovi za budućnost“ odgovara sa „We’re very excited about our future but that’s something I can’t talk about”.

To me je prilično iznerviralo, ne toliko što sam očekivao da otkrije sve planove već samo finale je bilo u stilu cele priče “mi smo super, ali to je sve što mogu da vam kažem”. Odlučih da promenim salu, pa svratih u entrepreneur deo da odslušam nešto korisno, …ako je moguće… please? Nisam zapamtio ime ali sam posle 5 minuta slušanja hindu-engleskog čuo da je čovek izgovorio rečenicu: “Dakle, sve što vam je potrebno za uspeh je puno rada i da imate sjajan tim oko sebe”, odmah sam se setio Bilija Pitona i čuvenog “’ajde?”, brzim okretom sam pobegao iz sale.

Iskreno, tu mi se negde i prelila čaša, pa sam se spakovao, otišao na ručak, i kasnije proveo celo popodne šetajući od Tower Bridge do Cannon Street sa obe strane reke, ako ću već da gubim vreme – bolje da to sam sebi radim nego da dozvolim to drugima.

Hajde da vidim sutra i taj workshop, valjda će nešto korisno od toga da ispadne.

I gde smo potrošili 3 dana?

Ako planirate dolazak ne sledeću FOWA, ponesite obavezno vizit karte jer je to ono što svi traže, a za uzvrat možete dobiti besplatnu knjigi, DVD ili čak operativni sistem. Ja sam pored nekih Adobe Air Lab edition DVD-ova, par knjiga, Visual Studio 2008, dobio i Sun Solaris 10 a malo je falilo da dobijem i Vista Ultimate. Najlepše od svega je što ne morate ništa ni da tražite, ko me poznaje zna da nije moj stil da idem okolo i tražim besplatne stvari, dovoljno je samo da zastanete pored štanda, sami priđu i ponude vam svoje goodies čak i ako ne pokažete veliko interesovanje

Upoznaćete puno ljudi, lako se sklapaju poznanstva, a nije problem čak i ugovoriti posao ako isti tražite. Ja sam imao dve ozbiljne ponude, jednu možda kurtoaznu ali drugu prilično ozbiljnu, ali ni jedna nije bila bolja od „konja kojeg trenutno jašem“, tako da sam zahvalio na ponudama i odbio „magare“.

Uz veliku opasnost da zvučim arogantno, moram da se zapitam „da li sam čuo nešto što nisam znao?“. Ne. Da li sam čuo nešto revolucionarno. To nikako. Da li se isplati dati veliki novac da čuješ ono što si već znao. Sigurno ne ali svi oni kontakti i priča izvan sale vrede svaki peni.

Generalni zaključak, sa kojim su se složili još neki ljudi, je da je prošle godine community networking bio hit, ove godine ne postoji ništa ni blizu toga i svi čekaju na „next big thing“ koja će da proizvede nove internet milionere, samo još nikome nije jasno šta bi to moglo da bude. Ako će neko mene da posluša, to bi moglo biti mobile networking, ali još uvek nije jasno ni u kom smeru to tačno ide.

Dodatak

Nisam planirao ovo da napišem ali me je dosta ljudi upravo to pitalo pa odlučih da ipak dam mekoliko saveta za one koji planiraju da posete sledeći FOWA u Londonu ili pak putuju u London iz nekog drugog razloga. Ako je ikako moguće planirajte povratak iz Londona radnim danom jer je subotom dosta redukovan saobraćaj, a nedeljom pola linija ne radi. Ako još imate jutarnji let pa morate da se pojavite na aerodromu u 7 ili 7:30, onda nema drugog rešenja osim taksija. Od Docklands do Heatrow cena taksija je 60 funti, i to minicab, a ako želite onaj taksi sa razglednica, cena je dupla. Da napomenem da dnevna karta za underground košta od 4 do 5,7 funti a vreme za koje se stiže je isto ako ne i brže podzemnom.

Podzemna železnica u Londonu je ako ne najbolja onda jedna od najboljih u svetu, vrlo brzo i lako se stiže na sve destinacije i dovoljno je samo čitati znakove i uz minimum inteligencije nećete imati problema da se snađete. Pored toga, pre svake stanice na display-u piše koja je sledeća stanica a za one koji ne mogu da čitaju, speaker sve izgovara. Pored unformacija o destinaciji voza i čuvenog „Mind the gap“, na svakoj stanici izgovori koje se sve linije seku na tom mestu i gde sve možete da presednete, tako da uz mapu na kojoj je svaka linija ucrtana, nemate nikakav problem da odete sa kraja na kraj Londona a da ne morate da pitate bilo koga za direkcije.

Ako nemate puno novca, najbolje je da pažljivo pročitate sva uputstva, na primer stolice u Green Park-u prosto izazivaju da sednete i domorite, ali taman kada izgovorite sa olakšanjem ono „ahhh…“ prilazi momak da vam naplati 1,5 funtu 2 sata sedenja. Ništa nije džabe osim osmeha, moram proznati da su Londonci daleko najljubazniji ljudi u poređenju sa svim ostalim vdlikim gradovima u kojima sam bio.

London je jedna super metropola u kojoj je sve uređeno skoro do savršenstva, ceo grad izgleda under construction, vidim da će i Heatrow aerodrom do 2009 potpuno da rekonstruišu, renoviraju… mada, kada pogledam oko sebe – aerodoromu ne samo da ništa ne fali nego bi u takovim stanju mogao da posluži još bar jedno 15-20 godina u nekim drugim evropskim državama. London je definitivno grad u kojem bih vrlo rado živeo.

Jedino što mi se nije svidelo, osim užasnih cena, je način na koji spajaju staro i novo. Skoro celom dužinom Temze mogu se videti predivne stare zgrade od braon cigle pored kojih niču soliteri sa fasadom od zelenog refklektujućeg stakla. Nikako ne stoje jedno pored drugog, iako volim fasade u staklu, ovo je jedan od onih situacija kada iste izgledaju kao ruglo.

Šta mora da se vidi? Tower bridge definitivno, Westminster, a iako nisam hteo da idem da vidim Big Ben jer mi je to iz nekog razloga izgledalo suviše „turistički“, moram priznati da bih pogrešio, Big Ben je impresivan i stvarno zaslužuje svoje ime. Sve što se vidi u Londonu lepo oslikava imperijalnu moć Velike britanije, mogu samo da zamislim nekog indusa ili afrikanca koji početkom veka dolazi u London i ugleda neko od ovih landmarks. Verovatno je blenuo kao sto sam ja blenuo, a ja sam vec video trista čuda

This entry was posted on Monday, October 8th, 2007 at 2:06 pm and is filed under Web Development. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.