Čekaj me, ja sigurno neću doći
Pogledao sam večeras film “Čekaj me, ja sigurno neću doći” i prvo što sam pomislio je “gde su nestali oni naš sjajni filmovi koje smo svi obožavali?”. Ne bih da nabrajam koji su to, ako ne znate - nemojte ni da čitate dalje, ali prosto nisi znao da li je bolji scenario, režija ili gluma. Od toga su “samo dugmići ostali”.
Ceo film deluje kao fudbalska utakmica koja se završi 0:0. Potrošiš 90 minuta i pokušavaš da nađeš par detalja zbog kojih je vredelo da to vreme ne nazoveš “izgubljenim”. Bilo je ukupno dve šanse, jedna i po komična situacija, utakmica je toliko spora da pomisliš da je vreme krenulo unazad i jedva čekaš da sudija svira kraj. Ne bi da se okreneš i odeš jer si već odgledao celo poluvreme u nadi da će u drugom poluvremenu nešto da se promeni, stalno očekuješ neki gol, ili bar neku šansu. Međutim kada sudija odsvira kraj obećaš sebi da ćeš sledeći put dobro da razmisliš pre nego što se ponovo upustiš u ovako neizvesnu avanturu.
Nisam filmski kritičar niti pretendujem da to postanem, pričam isključivo iz ugla prosečnog ljubitelja domaće kinematografije. Scenario ima potencijal ali od svega mi je ipak najviše zasmetala gluma. Ako izuzmemo sasvim prosečne role Gordana Kičića, Mire Karanović, Petra Božovića pa i Miloša Samolova, za šta su oni verovatno najmanje krivi, svo ostali deluju kao naturščici i na trenutke je dosta mučno gledati. Jako me podseća na scenu kada se plašite letenja a trenutno ste u avionu na dugačkom letu, grickate nokte i pitate se “šta mi je ovo trebalo”. Želeli ste da vidite svet, ali iz trenutne perspektive svet ne izgleda tako poželjno.
Glumci su bili jako slični ovim “glumcima” iz brazilskog šampionata. Iako je palo 11 golova, jedini utisak je: ma daaaaj, bre.
Ovo je već ko zna koji noviji film po redu da meni ustavlja isti utisak, nije ni najgori iz tog spiska samo je jedini “nastradao” jer sam posle ovoga rekao sebi “dosta”. Pitaju se zašto su nam bioskopi prazni? Ako su ovakvi filmovi vrh naše kinematografije u poslednje vreme i ako ovo predstavlja trend onda ne znam šta drugo da im kažem osim: čekaj me, ja sigurno neću doći.
u 11:55
Ono što je snimljeno 80-tih u ex-YU je poslednje što je valjalo, ovo sada su samo producentski marifetluci - zarađuju ljudi lovu, ma kakvi bre filmovi
u 03:35
Dok nisam pročitao ovaj tekst mislio sam da nešto sa mnom nije u redu. Svi su jurili da se pod obavezno pogleda taj film. Ja sam izdržao jedno 15 minuta prije nego što sam otišao na RSS reader da vidim šta je novo.
Ili možda i mi mislimo kao naši roditelji. Možda smo mi out of time
u 09:27
Miki, ne znas za ‘Gordan Kicic’ filter
Cim njega vidis na listi glumaca, odma batali gledanje.
u 01:05
Što se mene tiče, on je još i bio solidan u tom filmu. Malo “prenaglašeno”, ali nije najgori
Mene više interesuje da li su Mira Karanović i Petar Božović stvarno u takvoj situaciji da “moraju” da prihvataju ovako nešto ili je to stvarno trend nove srpske kinematografije. Ili su njih dvoje angažovali da bar malo “izvuku” film. Miloš Samolov je imao užasnu ulogu ali je odradio korektno i još malo više od toga. Što se ostalih tiče, video sam bolju glumu i u TV shop-u, kada “domaćice” prodaju “revolucionarne” usisivače, naročito Milica Mihajlović, za nju sam bio siguran da je naturščik dok mi moja gospodŽa nije objasnila da je ona “tiha” gospodŽa “tihog otpisanog” gospodina 
u 10:42
I meni je malo muka “drustveno angazovanih” filmova i serija…
Kao da je ljudima dok ih prave jedini cilj da im gledaoci izadju sa mukom u zelucu…
Ne mora to cak ni biti noseca stvar u filmu, ali bar malo da se dotakne…
u 11:40
Kako si fenomenalno opisao dozivljaj filma, identican utisak sam stekla posle odgledanog. Jos sam isla u Usce, na tzv premijeru, eh ta prevelika ocekivanja
. Bljutavo, bez cilja, tumaranje, gubljenje vremena..i naravno na kraju cemer i u tijelu i u glavi…svaka cast na postu..Nedavno sam pogledala film Tamo i ovde, e tu sam se vec malo oraspolozila, da nasa kinematografija nije poptuno otisla dodjavola 
u 11:53
Moram priznati da sam u velikoj dilemi da li i da pokušaam da gledam “tamo i ovde”. Plašim se da se ne razočaram još više, ja sam iskreni ljubitelj domaćih filmova, od onih “partizanskih” pa da ovih modernih, još jedno razočarenje bi me dotuklo