Što se volje naroda tiče, i Hitler je bio volja naroda, na kraju su dobili to što su izabrali. Što se mene lično tiče ja volim da citiram:

Bolje je da glasam za ono što hoću pa to NE dobijem
nego da glasam za ono što NE želim pa to i dobijem.

Као прво, у неким стварима постоји потпуни расцеп између власти и народа, где власт упорно тврди да представља вољу народа, народ уствари има сасвим супротну вољу, а ни у једном тренутку ни власт ни народ не раде ништа по том питању. На пример, никад нисам упознао човека који мисли да није у реду неког провалника на месту убити, а ипак је то код нас деценијама забрањено и није уопште отворено као политичко питање. Или, као конкретнији пример, геј парада, где је било јасно да велика већина људи једноставно не жели да се она одржава, нигде и ни на који начин, док се практично нико од политичара не усуђује да то ни каже, а камоли да нешто тим поводом и уради. Или као мало друкчији пример, 90% људи које сам упознао а који су служили војску цивилно нема никакав приговор савести већ су изабрали цивилно служење зато што им је тако лакше; међутим због нечега се сви понашају као да свако ко изјави да има приговор савести стварно има приговор савести. Притом је општи став да су политичари бескрупулозни и спремни да своју популарност повећавају на сваки могући начин, али кад се дође до неких тема одједном то због нечег ишчезне.

А даље, постоји исти такав расцеп и унутар самог народа, где постоји могућност да већина, чак и огромна већина људи има неко мишљење, међутим не сме да га изрази у разговору са другим људима. На пример, чини ми се да већина људи не би имала ништа против да се сви пси луталице покупе са улица Београда и на било који начин побију, али наравно нико се не би усудио да то и каже, па чак ни нека анонимна анкета по том питању не би показала исправан резултат. Геј параду сам већ поменуо. За радикале је на прошлим изборима гласало 30% људи, а нешто се не сећам да је 30% људи у разговору подржавало радикале; слично, у Америци је својевремено Буш победио на изборима, али после избора нигде нисте могли видети некога да подржава Буша.

Један од разлога због кога је цела ова ситуација опасна је и то што, бар мени тако изгледа, људи са нормалним ставовима поверују да имају екстремне ставове, па онда лако потпадну под утицај екстремистичких организација.

Е сад, како уопште овакве ситуације настају? Један од разлога је вероватно оно што је Чомски назвао уоквиривање дебате, где моћници моћ одржавају тако што одлучују (а на који начин?) о којим ће се темама уопште водити друштвена расправа, тако држе рају заокупљену суштински небитним проблемима а одржавају статус кво у областима чије им преиспитивање не би одговарало. Ово објашњава неке од ових појава али никако не и све. На крају, немам одговор.

(Ал’ се расписах, ово је пре за блог него за коментар )

Opet, istina je da je nivo obrazovanja obrnuto proporcionalan sa religioznošću. To ne znači da su jedni ili drugi pametniji ili gluplji, već znači da ljudi koji se obrazuju imaju više prilike da prošire svoje znanje što utiče kako na stavove tako na razvijanje kritičkog mišljenja. Oni koji nisu imali prilike da se kvalitetno obrazuju jedini dodir sa znanjem imaju kada im se “servira” jedna univerzalna i bespogovorna istina.

Ne verujem da osoba koja je inteligentna, obrazovana i emocionalno stabilna, radi posao koji voli i koji je ispunjava, moze da kaze verujem u carstvo nebesko i da to stvarno misli.

Uuuu… ovo je velika greška, sorry.
To je kao kad meni komšija kaže: “Daj bre, ne seri da voliš jazz, ja to uopšte ne razumem. Odvrnuo si muziku samo da ja pomislim da sam glup”.

U mojoj porodici svi su pravoslavni hriscani, veruju da postoji bog itd. Ja ne verujem. Na celu stvar gledam kao na televiziju gde je religija kanal koji gledas, a crkva su spikeri. E pa spikeri mi se ne svidjaju, jer su od obrazovnog programa poceli da emituju top-shop. Zbog takvog nacina prikazivanja vere, sve je vise radikalnih vernika koji vrlo slobodno tumace svete knjige, i zaborvljaju da je u korenu vere oprost.

Moj dozivljaj vernika je da su ljudi ili nauceni da tako treba, i u tom misljenju nalaze potvrdu sredine u kojoj zive. Ili da ako nisu bili sigurni da su bas vernici, a u jednom momentu su doziveli nadhnuce, i pocnu cvrsto da veruju, nalazim da je razlog tome njihova slabost, nesigurnost i nedostatak vere u sebe.

Ne verujem da osoba koja je inteligentna, obrazovana i emocionalno stabilna, radi posao koji voli i koji je ispunjava, moze da kaze verujem u carstvo nebesko i da to stvarno misli. Vecina ce to reci bas zbog politicke korektnosti.

Izvini ako sam implicirala da o tematici ne znas dovoljno, rekoh da bi o tome imao pravo da pises cak i da ne poznajes uopste (jelte pricasmo skoro o subjektivnosti blogova i licnom dozivljaju).
Mislim da samo malo previse skrenuli u off, jer svakako nije crkva tema u kojoj se politicka (ne)korektnost ogleda.

A što se tiče znanja tiče, veruj mi da mi je ova tema na neki način hobi, znam mnogo više nego što misliš da znam, a ti upadaš u istu zamku kao i većina drugih: “pričaš a nemaš pojma šta pričaš”. Da, imam pojma, i to me jako interesuje, samo što ja na celu tu temu gledam “sa strane”, potpuno trezveno, bez predrasuda i odbijam da verujem u nešto samo zato što je neko rekao da je to baš tako i nikako drugačije. Zato sebi i dajem pravo da pričam.

Moji argumenti tebi zasto je tvoj stav o veri pogresan tvoje misljenje ne bi promenili

Ali zašto vernici uvek zamenjuju teze u ovakvim slučajevima?
U čitavoj ovoj halabuci pro et contra tekstova, ja ne videh da neko (najmanje Blues) ima izrazito negativan stav prema vernicima ili njihovoj veri.
Prema crkvi? O, daaaa… ali to nije isto, zar ne?

Prosto, dozivljaj vere je toliko individualan i toliko ne mora da ima veze sa stvarima o kojima pises (bolesti crkve kao organizacije, manjkavosti ljudi koji vrse neke funkcije u njoj i od kojih se potpuno neopravdano ocekuje da budu savrseni) da je po meni (a ne tvrdim da sam u pravu) rasprava te vrste besmislena.

Tačno, Blues baš o tome piše i što je problem da to i komentarišeš kad već imaš volje da polemišeš? Dakle, ne o veri, jer sam saglasan da bi to bilo besmisleno, već o crkvi, o njenom (pozitivnom ili negativnom) uticaju na državu i narod.