Don’t hate the media - become the media

Dejan Bizinger me “memn’o” , prozvao me na svom blogu da napišem 5 stvari o sebi koje malo ljudi zna, i sada u duhu onih piramidalnih poruka, da ne bih imao 14 godina nesreće moraću da vas smorim sa ovih 5 stvari koje se ređe pominju uz moje ime:

1. Mnogi ne znaju da sam bio fudbalski golman, i to prilično uspešan. Kada je Tumbaković bio trener Partizana odigrali smo neku prijateljsku utakmicu sa njima, branio sam kao lood čak i odbranio penal (mislim Ćiri, ako mi nije popunjen sav RAM-a u glavi), Savo Milošević (on i ja smo isto godište) je tada igrao… pa sam dobio poziv da pređem u Partizan. Sudbina ili nešto drugo, dan pre nego što sam otišao na dogovoreni trening u Partizan, povrdio sam koleno i nosio longetu 2 meseca + oporavak još 2 meseca. U međuvremenu dok sam se oporavio bilo mi je glupo da se pojavim tamo u fazonu “e ja sam onaj, ako se sećate, koji je …”. I tako, posle godinu-dve ostavim fudbal i zapalim na Mauricijus (ovo je već druga stvar koju ne znate)

2. Živeo sam i radio na Mauricijusu, zaposlen u advertising agency kao umetnički direktor. Obično me većina zna kao programera ili samo web dizajnera, ne vezuju me često sa grafičkim dizajnom. Putovao sam malo po indijskom okeanu (gde ja prođoh, cunami ih je zakačio nekoliko godina kasnije ), radio, zaradio i sve potrošio (pošalješ klinca od 25 godina na tropsko ostrvo, posle sankcija i svega… pa kako da uštedi kad je željan svega). Tako da sam se vratio baš u vreme velikih zimskih šetnji po Beogradu, sa ušteđevinom jedva dovoljnom da kupim računar. Taj računar je odavno rashodovan ali je uz moju malu pomoć napravio sve što imam danas.

3. Imam puno prijatelja na dosta važnih mesta, od nekih važnih preduzeća pa sve do skupštine gde je jedan potpredsednik moj drug iz vojske, nikada nikome nisam tražio bilo kakvu uslugu niti se pozvao na bilo kakvo prijateljstvo. Vrlo sam ponosan na to, neko će reći da sam lud, ali kakav bi onda kredibilitet imao da pričam to što pričam kada bih tako nešto uradio.

4. E evo niste znali sigurno: totalni sam freak za Drugi svetski rat. Fasciniran sam veličinom, intenzitetom i načinom ratovanja od 1939-1945, heroizmom svih tih ljudi, idealima i odlučnošću. Imam sve filmove sa tom tematikom, plus oko 400 sati dokumentaraca, čitao sam dosta knjiga, od Mein Kampf do Band of Brothers… kada je na TV-u nešto vezano za drugi svetski rat, ostavljam sve što trenutno radim i sedam da gledam. Čak bih prekinuo i gledanje fudbalske utakmice zbog neke dobre emisije ili dobrog filma sa WWII tematikom. Jedino što može da me odvoji od TV-a u tom trenutku je eventualni 3. svetski rat.

5. Nešto na šta nisam ni malo ponosan: 1990. godine, samo godinu dana posle odsluženja vojnog roka u sred ispitnog roka sam mobilisan i odveden u Vukovar da ratujem. Bili smo klinci, nismo ništa znali, otišli smo kao ovce, vratili se kao najveće budale na svetu (mobilisan sam u prvom talasu, tada se još nije ni znalo da to nije “vojna vežba”, a eskiviranje i bežanija su postali “moderni” tek kasnije). Zato sada, kada čujem ove budale kao što je Dačić i ostala ratno-huškačka bratija, koji bi da ratuju - dođe mi da ga nađem i prebijem kao majmuna. Miki a.k.a pčelar-drvoseča je slično rekao za Dejan Mihajlova, samo što je on izjavio da bi ga tukao “onako, bez nekog određenog razloga”, ja bih ove tukao i osigurao bih se da dobro zna i zapamti zašto ga tučem. Tukao bih ga dok ne padnem od umora. I sve koji glasaju za takve budale.

Eto, sad i ja valjda treba da prozovem njih 5. Nadam se da će mi oprostiti: Goran Aničić, Dragan Babić, mungos, Ilija Studen, Nixa.

I jedna molba za kraj: ako nekome padne na pamet da me opet prozove za ovako nešto, ne bih da budem partibrejker, ali neka me konsultuje prvo. I’m to old for this shit

Ovaj tekst je napisan Friday, December 29th, 2006, 04:51 u kategoriji Personal. Možete da pratite komentare na ovak tekst preko RSS 2.0 feed-a. Komentari su trenutno zatvoreni, ali možete ostaviti trackback sa vašeg sajta.